dayafterday
srijeda, 16.11.2011.
Sav si vražji!
Šuma Radmanova
Napokon smo dočekali čudotvornu, fooorever young, pilulu. U maniri prezentacije najnovijih gađeta, Radman and comp. su predstavili malu moćnu škatulicu – Energizer. Proizvod koji bi „ mogao zaustaviti starenje, pa i pomladiti ljude. „ kaže Radman. A ja san samo čekala da iza njega izleti Maroon 5 i zapiva najnoviju…. Radman, moves like Jagger song, ili da on onako ukliže s dna dvorane s par moonwalka do škatulice (ali to ne bi bilo dobro- Jackson umra a prezentira se proizvod za dugovječnost). Zapitan se jel' to onaj čovik zbog kojeg san se na Akademiju naljutila što ga nije primila, koji je cili svoj život posvetija proučavanju stanica, čovik – glas razuma. A je to je on. Pa kad on kaže da je škatulica moćna nema mi druge nego energizirati se. Ushićena shvatim ...Finili su Mare bali i za Kisik i za njegove Radikale. Nećeš mi se više po stanicama oksidirati. Sva sritna jer se već vidim zaleđena u ovim xy–desetim godinama, zdrava i čila cilu vječnost. I još ću se i pomladiti. Ajme uzbuđenja. Popiješ pilulicu navečer i probudiš se ujutro ka studentica. Lipa, svježa, zategnuta na sve strane.
I dok sam tako euforično letala po kući i bacala šminke, maskare, pudere, jer mi više neće tribat, padne mi na um da san pročitala da se neki drugi znanstvenici bune jer da ti Radikali i nisu tako loši (je je ka šta ti je i granica Virovitica-Karlovac-Karlobag dobra), da nam tribaju za neke stvari, pa da bi moglo doć do pošemerenja u organizmu. Ma mislin se ja to je čisti jal, ljubomorni ljudi. Ccc, sram vas bilo. Kad san sve pobacala smišan si jednu Bloody Green Mary, stavin umisto votke vina, pomidore i zelenog čaja – to je navodno dobitna kombinacija. Kad je krenulo moj sinko. Panika opća. Bacilo me na bed. Sitila se ja da bi mi se moglo dogodit da se pomladin i vratin u 3b u Gimnaziju. Bila ja onda bitno mlađa i lipa ka slika ali zamisli sve iznova, nemat kinte u žepu za kavu, opet prolazit onu vražju nestašicu higijenskih potrepština, redukciju struje, ponovno patit za momkon –ostavija me zbog one, dabogda joj se radikali u stanicama oksidirali, Luce, rat prolazit…. Puka me paranoja film di po kući nalazin vlastite, Dorian Grey, slike mene starice. Duhovi budućnosti. Ajme majko. Ma nije ona baba u Šumi Striborovoj munjena bila kad se nije u mladost tila vratit. Mudra baba, samo niko lektiru ne čita.
Šuma summarum
I tako ja malo sebi dođen, pogladin onu najdražu boru oko oka što san je zaradila nasmijavši se kad mi se ćer rodila i odlučin ostat tu di jesan. Prominin ploču i ljuta što su me tili na baketinu uvatit počnen brontulat na sve te znanstvene kućne čarolije. A ovi moji doma me napadnu da što bi ja tila, da je to ljudska inteligencija i radoznalost koja dovodi do novih spoznaja, do bitnih otkrića koja su nam život prominili. Ma nikad nije bilo sporno stablo nego što od stabla šumu ne vidiš. Npr.
Kako objasnit zašto su ljudi na Misec išli (a i to bi se tribalo malo bolje provjerit) ? Što mi od tog puta imamo-kada nemamo dosta problema na Zemlji pa nan i oni s Miseca tribaju. Pusti šoldi i pusti rad za ta supersonična prometala, opremu i pripremu onih lebdećih astronauta. ..mali korak za čovika a veliki za čovječanstvo…E kako da ne. Ne znan baš di smo s tin korakom ugazili. Ja siguro ne znan sve ali znan da nit smo našli vode, ni zemlje a bogami ni zraka (nešto vatre u Challengeru). Jedino što mi pada na pamet ka neki dobitak od tog super-skupog izleta bi bija teflon i Cosmic girl od Jamiroquaia., neš' mi. Mogli smo i dalje u keramici kuvat a Jay Kay ima još dobrih pisama. Eto pameti rasute u stratosferi.
Kako objasnit svu onu ratnu industriju. Što sve nismo izmislili za ubijačinu. Od rakete svake fele do presretača raketa, do VBR-a, tenkova, aviona, nosača aviona..killing me softly …biološkog oružja. Zamislite te laboratorije krcate doktora znanosti kako rade na najnovijoj generaciji iperita i modifikaciji nuklearne bombe. I dok oni tako pametno rade, dođe tamo neki i lupi te baton po glavi. Jer kako bi se rušenje Twinsa moglo nazvat nego čekićem po glavi puno stanovnika. Ništa laser nego brate šakon u glavu. Pa se ti metiljaj po laboratoriju. Pa silne tajne službe i tragači a najveće zločince na kraju uvate domaći macani bez minute treninga u Quanticu- Čaušeskog u sačekuši u šumi a Gadafija u cijevi.
Kako objasnit razvoj prehrambene industrije u smislu da uzgajamo ananase i banane na Aljasci, količine pomidora da bi ih mogli izvoziti u Svemir, piliće u komadu i tranširane za nahranit još 3 buduće generacije, da iz jabuke dobivamo ribe…a po kugle zemaljske gladno. Ne gladno, nego umire ej umire od gladi. Da neko od gladi danas umire ne moš' virovat. Pogotovu sridom kad je miješano meso na akciji.
Kako objasnit sva čuda farmaceutske industrije, sve lijekove i pomade, sva medicinska pomagala, obrazovane liječnike a dica u Somaliji umiru od paralize, bolesti koju smo i iz rječnika izbacili jer je nema već stotinjak godina kod nas. Glavno da smo silikone izmislili, kemijska punila za usne, leće u bojama (kada se umire od tankih usta ili smeđih očiju), a što nikako nać lijek za rak ili sprečavanje infarkta to nema veze. A i da nađu lika za sve boleštine ko bi tol'ke penzije tim Metuzalemima dava. Muči dobro je i vako. Moli boga da te ne strefi i diži penzijicu.
Kako objasnit one Google kamioncine po cilon svitu što nas usnimavaju. Otvorin Internet pa vidin da mi ćer ni u podne nije rolete digla u Zagrebu. Pa je zoven i naivno pitan što radiš, kakvo je vrime a ona da uči, da je vrime sunčano. Tu san te čekala kako znaš kakvo je vrime kad ni rolete digla nisi. Blaženi su bili oni stari stokeri, radili sami za svoj račun. Baren si zna s kin posla imaš, čovik se infiša u te i prati te. Ali što me ovi gledaju?! Samo mi smutnju u kuću donesu.
Kako objasnit činjenicu da mi ni nakon dvajset godina ne znamo jesmo li agresor ili žrtva bili u ovom našem Domovinskom ratu; ne možemo mrtve pribrojit; što je s onon privatizacijom i ko je tu koga zbog čega, kad počinje a kad završava PTSP, zašto je Remetinec tako mala zgrada a inženjera građevine na pretek, zašto plastična boca po Murfijevom zakonu pada tako duboko u kontejner; zašto nan sporovi traju tako dugo a summa cum laude sudaca na izvoz.... ZAŠTO? (nije čudo da nas je Dante u usta uzeja )
A ipak ima jedna grana ljudske „pameti“ na djelu koja je odlično razvijena s epidemijskom primjenom – politika -svugdi je ima. Rame uz rame s vojnikom u Afganistanu, na barikadama protiv MMF-a, pokraj male gladne djevojčice iz Etiopije, sidaša iz Južne Afrike, iza leđa osobnog banka…. Eto van šamani, vračevi i seoski mudraci vrli u političare se ugledat.
Znate što ću ja vama reć tribalo bi lipo okupit sve najpametnije glave svita na sastanku i da donesu pravorijek, ali prije ulaska morali bi se zapitat se imaju li ikakvih dodirnih točaka s Mefistom ili Faustom, pa ih triba poslat na ispovid (prošlih i budućih grija) i pregledat ih da negdi ne skrivaju članske iskaznice. I onda da vidimo tu nemilu primijenjenu pamet. Jedan će dobit zadatak rišit se gladi, drugi terorizma, treći ekonomskih problema, četvrti boleština…Ako ne riješe mrš na Misec pa se igraj na svoj račun.
I kad smo s Dylanom počeli ajmo i završit s njegovin bluesom … They may call you Doctor or they may call you Chief…But you’re gonna have to serve somebody …..za one koji ne razume engleski….. Prodale se duše se za Judine škude….a gle čuda ne vride više škude .
petak, 28.10.2011.
Zadar-a-Porter
Završija je Cro-a-Porter ilitiga smotra hrvatske mode i još koječega drugog. Koji je to svit za sebe. Volim to povirit jer neman prilike sresti takve likove svaki dan.
Najlipši su modeli, lipe cure i dečki a unakarade ih do neprepoznatljivosti. Em in obuku onu, sve samo ne, nosivu robu, opituraju u ratničke boje a na glavi frizura pari gnizdo. Hod kada su metlu progutali, a pogled ili uplašen ili arogantan – ove uplašene mantraju-liva isprid desne, liva isprid desne ili …samo da ne padnen:; a ove arogantne-faca sam, gledaj me… Onda su tu oni drugi prominentni u publici. A tog pak karnevala. Ponajlipše hrvatske prežence krcate šminke, blaziranih osmijeha, napućenih usnica… najbolje mi je kad ih kamera uvati kako nešto šapću jedan drugom, kladin se da govore o ….maniristički koncipiranim gudačkim pizzicatima zadnjeg koncerta Filharmonije …, uz njih u publici su i modni kritičari i stilisti – e tu mi nešto nije jasno. Još nisan upoznala muškog koji bi onako detaljno o modi priča, ovi muški što ih ja znan ne razlikuju boje, često pomišaju bratele i brtvele, uglavnom su modno prilično zaostali i svejedno in je što imaju na sebi, pa me čudi da toliko muških na jednom mistu toliko o modi zna. Ali ja san iz provincije, to valjda nije još do nas došlo.
I onda na kraju treća karika Svetog Modnog Trojstva – kreatori(ce), i tu je muških bome puno. Jel' triban što reći ili je sve jasno? Znate ono kad nogometaše pitaju posli utakmice za analizu pa oni uvik isto kažu…zamahnija san livon, pa desnon, pa glavon….nismo imali sreće…..srednji vezni su pritiskali teren…naše kretanje bez lopte je bilo odlično…..sudac je krivo dosudija penal…Tako i ovi, zamahnija san iglon, pa san stisa papučicu na mašini, udrija san cik-cak oko vrata, sašija san falde koje prate liniju tijela, zalipija san aplikaciju od flizelina, a sve to u bojama ove sezone…Ne znan kako vi ali ja još dobrih po ure ne mogu usta od panike zatvorit kad se sitin mog crno-bijelog svijeta u ormaru bez trunke flizelina. A onda se mislin …ti'š mi reć! Gledan te muške tamo što nama ženama kroje tu porter modu pa se pitan ko je tu munjen i ko kome triba reći porter se znaš di. Zamislite jednog stilističkog primjerka kako u brod ulazi u onin gaćama što vise po metri ispod tura, ne da bi fljosnuli u more nego bi se ubili samo tako. Ili zamislite ih kako čiste trpa i nadivaju parangale….kak' je to bljak, tak' primitivno i smrdljivo, zamislite kako in vitar frizuru otpuše dok čekaju na -10 da se uvati lignja, kako onin pedikiranim rukama cimu vataju, veru se na masline…A priznajte da je to teško zamislit, možda bi ih bilo lakše zamislit kako štemaju, popravljaju špinu, bužaju rupe za bonograciju, s glavon u motoru od auta…….A i ja san čudna nisu svi za štemanje neki su i za bockanje.
O Tempora o Modes
Od cile ove galerije likova zaboravila ja na modu ili ti ga robu. Neću u neke velike analize jer nisam ni obučena ni obučena u tom smislu. Samo se pitan za koga oni to rade. Ako je to ka moda za neko nošenje pitan se di bi mi to nosili. Bacila san pogled na samo nekoliko opravica i provala zamislit ljude obučene u to na ulicama. Koji bi to bija smij. Zamislit curu u onom džemperu na buže di ide od četri kantuna prema Varoši, pa kad je ošine buretina kad zakrene na livo– našli bi je ka djevojčicu sa žigicama u Kovačkoj; ili ona kreacija s pištoljima na golim bedrama i tri kvarta čarapama – bilo bi posla za cilu urologiju ili zamislite one metro-muškiće kako se šeću po rubnim dijelovima grada, bilo bi …en' ti Bloody Sunday što je njemu…komentara.
A fala ti bože što smo ipak daleko od tog Zapada. I mi pratimo nekakvu modu ali čini mi se da je to više ona masovna moda di iglon mašu male kineske djevojčice nego ona iz pariških fensi šmensi boutiqua. Ali ipak i ode tribaš i te kako pazit kako ćeš se obuć. O da. Došla je moda da te slikaju svaku subotu – to se zove fotogalerija- kodno ime ….đir po gradu… ali skužila san ja njih. Slikivaju te samo da bi ti se rugali kako si obučen. Tako da ja kad iden suboton na špicu potrošin vrimena i vrimena za skombinirat nešto da ne izađen na naslovnici ka modna katastrofa. Posvadin se s mužen jer mu nije jasno što se tol'ko cifran za popit kavu s Juron i Katon. E jesi naivan, ne znaš ti da je grad pun modnih ilegalaca i foto-snajperista – vrebaju iza svakog kantuna, s prozora, sa zvonika, na rivi iza stabala, kamuflirani u obične šetače, nezainteresirane prolaznike…..Nikad ne znaš di će te trevit'. Prije Trga napućin usta, ispravin držanje, stavin ruku u žep i u pozi cool sam i zgodan stupin na pistu. Di ste foto policija? Već do Centrala nemoš' više tako, pogrbiš se, drob se vrati na svoje, ruka ispadne iz žepa pa shvatiš da nije to za tebe. Kreator nisan a bogami ni model a što mi ostaje doli promatrač biti.
Foto-snajper
Ne znan koliko karte za taj Cro-a-Porter koštaju ali ja na kraju sidnen na stratešku poziciju jedne od zadarskih modnih pista (Trg, negdi na Kalelargi ili na 4 kantuna) i bome za 6-7 kuna onog makijata što ga dereš od 11 do 1 uživaš u najnovijoj modi.
1. Šminkerice, zadnja moda traperica, čizme s visokim takom, tunike, gomila nakita, kratka jaknica, cvike za pola glave. Sve s mobitelima, rekao bi čovik nemilo zaposlene cure. To su obično studentice kojima starci plaćaju i cvike i traperice i račun za mobitel. Uobičajeno u društvu ušminkanih, šalić oko vrata dečkiju. Lijepo ih je vidjeti, mladi, lijepi, veseli, prpošni, površni. Nek' uživaju dok im vlastiti račun za struju ne dođe.
2. «Baš me briga za stil ja sam intelektualka» što im visi roba na sve strane – spasile bi se da je 1970-a. I one su obično studentice ali njima je moda bljak, to su samosvjesne mlade cure zainteresirane za politiku i socijalno osjetljive. Dečki kao i one, bohemska bradica, doma Fender i 10 kuna u džepu. Joj što će se one razočarati kad skuže da se teško kapitalizira to što znaju što je afera Watergate (Levinskidress im je ispod nivoa), sve kemijske formule. Ali oni su mi simpa i kad prolaze samo čekan kako će neko od njih skočit na stol i zapivat ... Let the sunshine, let the sunsine, the sunshine in….
3. «Malo starije iz laboratorija, zbornica, ureda….» Modni izričaj im je «ne gledaj jer nemaš što ni vidjeti» Loše se osjećaju u vlastitoj koži pa žele biti neprimjetne onako s onim cvikama za vid, doma farbanom kosom, hrpom neplaćenih računa. Pratnja su im muški u plavin gaćama na dvi falde i smeđin džemperom.
4. Grupacija umjetničkih intelektualki - sve skupa ne zarađuju kao jedna iz ekipe iz grupe 5. Nedostatak novca vješto pokušavaju prikriti «vlastitim stilom», pramenovi raznih boja na sve strane glave, krupan nakit od po 10 kn, po mogućnosti nekakvo pokrivalo za glavu, čarape šarenih boja… Profesionalno deformirane sve govore glasno i jasno izražavaju stavove, grohotom se smiju i dozivaju. Monolozi o umjetnosti, bitku ( kad ih slušam pocrvenim umjesto Branimira Pofuka ), drže se s muškarcima tinujevićevske vanjštine i navika ali ne i težine.
5. Sponzoruše vlastitim izborom ili slučajnošću i privatne poduzetnice. One se nekako nađu ruku pod ruku jer im je isti nazivnik – dobra lova. Tu je moda A1, sve vrvi od stranih riječi koje bi i Klaić teško popamtio – Gucci, Fendi, Lacosta…..ako sam sve dobro napisala. Muški nezanimljivi u onim Armani odijelima, čisti klišej.
I ne znan zašto ali sitin se Jadranka Črnka i njegovog stiha "Prolazimo tako gradom moj osmijeh i ja, on na licu mom, ja bez lica svog...." i padne mi na um da bi bilo lipo ugledati nekog bez tih maski, nekog ko nosi modu a ne da moda nosi njega. Neku novovjeku Audrey Hepburn u 3 kvarta mrkva gaćama i maloj majičici, jednostavne punđice na vrh ljupke glave, s malo šminke na nenapućenim usnicama. Audrey koja će vas slučajno gurnit u prolazu, širom otvorenih očiju vas pogledati i reći ispričavam se. Audrey koja će se izdvojiti u masi maskiranih u karnevalskoj povorci. Ona s pravom mjerom, ona kojoj se nema što dodati ni oduzeti.
I kako je lipo Oscar Wilde reka…Nowadays people know the price of everything and the value of nothing.… za one koji ne razume engleski…. Svi smo mi slipci kod zdravih očiju.
srijeda, 05.10.2011.
Potrošači svih zemalja …..
Potrošači svih zemalja …
Ljudi moji je li to moguće?! Reka bi pok. Mladen Delić. I ja se pitan i ne mogu virovat vlastitim očima i ušima. (doduše očale bi mi tribale) U obećanoj zemlji Americi masovni prosvjedi, hapšenja, uskraćivanje informacija……Ajme majko da mi je neko reka da će na Brooklynskom mostu hapsiti ljude ….Ma Brooklyn su žvake, Travolta se u Groznici šeta mostom. Kako mogu to radit! Ma čitan i mislin se to je neka druga Amerika. A bome nije. Prosvjeduju ljudi protiv neoliberalnog kapitalizma, ne paše im više BDP po glavi stanovnika (u daljnjem tekstu: PGS-po glavi stanovnika). A što sada? Došlo do g… Pasa in je samo kapitalizam ali sad kad je posta neoliberalan ne valja. Ili su i prije slutili da nešto nije dobro ali dok god je love za zeru silikona i večeru u Le Bernardin-u dobro je. Ne pamtim i ne sićan se da su ikad ovako prosvjedovali još od Viet-Nam-a. (bilo je prosvjeda protiv nehumanih uvjeta u kojima žive kokoše, nasukavanja kitova, još nekih sportskih i onih obojanih duginim bojama…) Ali ipak je gore jer je sada Samo- Nama. Ko više na kokoše i aligatore misli. I sad se bune protiv tog PGS-a kada je to neko biće došlo s druge planete s trista rozi, iskeženog lica pokrivenog krastama. Dok je dava bija je dobar a sad kad ti nemoš vraćat sad je loš. E ne ide to tako. I još si ga ljubija i klanja mu se do zemlje, anke potpisa pakt s njin. Dokle smo došli nemoš virovat.
A znala san ja da će to tako završit. Ma nismo mi ljudi za puno izbora. Kod nas je to ovako išlo (obrazac je svuda isti jer su ljudi svuda isti).
Počelo se kod nas negdje u bližoj prošlosti otvarati sto dućana.Mi onako blentavi navikli na Standard konfekciju i Mini robnu kuću za kupit veštu krenuli u sve ove Nove dućane. Kupiš deset vešti jer su ka jeftine, 10 pari cipela kada si stonoga a ne čovik. A u tim butigama od robe opskurna atmosfera, polumrak uz nabijačina ritmove svjetskih DJ-eva (ajme oni su mi trn u oku ali o njima ćemo drugom prilikom), još ni ne uđeš već si živčan, žmirkaš, kopaš po hrpama one poluzgužvane robetine univerzalne (!) veličine. Skupiš nešto tih krpica pa čekaj na kabinu, a kad se i uguraš u neku univerzalnu veličinu dočeka te red na blagajni. Jedino je dobro što ti više niko od prodavačica ne puše za vraton, sve sam gledaš. Jer najgore mi je kad me pitaju…Mogu li vam kako pomoći…Nije mi jasno da ne vidi da mi pomoći nema. I cili sritan doma ideš, da bi zaključija da te cipele žuljaju, roba stišće a i ne stoji ti nešto. Ma što ima veze glavno da je jeftino. Peglaš
Trčiš od dućana do dućana za kupit jeftiniji papir za zahod, šampone po povoljnoj cijeni, piletinu na akciji, španjolske kekse, čileanska vina… Jedva sve doma dovučeš. Ne moš za misec dana pojist sve što si kupija. Razviju se nemile „kulture“ koje samo što ti dobar dan iz onog ajvara ne kažu. Pola pobacaš. Ma da mi je oni mali dućan u kvartu spasila bi se. Jer vako da bi kupija kilo cukra tribaš uru izgubit i još usput kupiš, dobro bi mi doša, nož za gulit mrkvu, dva za jedan, omekšivač za robu (iako ih doma imaš već 5) automat za čačkalice….Opet peglaš.
Krepan se uvališ u onu skupu kožnu garnituru (jeste primijetili da više niko nema kauč same garniture ) i ideš gledat neki film. Pa uzmeš jedan daljinski iz palete i stiskaš ali ništa. Na ogromnom ekranu piše nešto ka AV, pa No signal…Isključiš DVD, probaš opet, ništa. Još si strpljiv jer ti mozak ima još par solucija. Uključiš Satelit, isključiš TV, tri put pljuneš priko ramena i okreneš se u smjeru kazaljke na satu. Opet ništa. Nema veze ionako na onih sto programa na televiziji nema ništa. I dok tako probavaš počne nešto pištat. Pećnica javlja da je ručak gotov, mašina za suđe se javlja da izvadiš suđe a iz frižidera vapaj – Nema mlijeka, nema mlijeka, kupi jaja, kupi jaja. Poluizluđen sve pogasiš i odeš vanka za opustiti se. Upališ skupi auto što ima onog maloga čovika u motoru što ti stalno priča. Naš njemački govori. I tako je mom mužu jedno misec dana govorija – Pozicion ampel rehc funkcionirt niht, kada smo mu ćer i ja rekli da čovik kaže da mu ne radi desno svitlo poludija je …moga ga je i sam popravit koliko se uzgovorija…
A što je bolje za opustit se nego otić kod kozmetičarke. Masaža lica, hijaluroni, mršavljenje, šminkanje, laserska depilacija, solarij…Pegla na paru.
Ali sve ovo gore je ništa ako si „prekomjerne težine“ i uputiš se na vježbe – teretana, aerobik. Triba i na zdravlje mislit. Skupiš ljekova, pripravaka, dodataka prehrani, tzv. suplemenata i kako se sve to zove u količinama da bi se i dominikanska apoteka u Dubrovniku mogla posramit. I kreneš u odlučni boj protiv osteoporoze, kolesterola, avitaminoze, paradentoze, artritisa…Sve ćeš ih satrat za par sto kuna već u dvadesetim pa si miran do 100-te. I opet peglaš.
Tako dobro opremljen svim i svačim nepotrebnim kreneš na tečajeve. Imaš puno tečajeva ali oni someljerski su mi genijalni. Odrasli na zagorskim kiselišima i plavcu iz bačve, krenemo trenirati nepce na nekim vrhunskim, čuvenim…..pa ide prenemaganje, diplome, lagani polukružni pokreti s čašom, grgljanje, mirisanje…….vinar do vinara. Da in je dati Direktora u boci s lipom etiketom kladim se da bi isto bilo. I to popeglaš u trista promila.
Kad zbrojite ovo gore (a to je samo dio) recite kako sve ovo platiti, a da ne govorin da od puste đirade nemate vrimena za nikoga i ništa a ponajmanje za sebe same. Lipo su nam govorili neki nemojte trošiti, a mi se rugali.
A tribalo je samo malo mućnit glavom i nešto pročitat. Bija je svjetski popis stanovništva i znate što su otkrili, najstariji stanovnici planete su Giovanni Battistoni (Acitrezza-Sicilija-Italija), Izumi Kawasaki (Shirakawa-Japan), Raul Gonzales (Parismina-Costa Rica) i Tonči Lukšić (Brač, Hrvatska). A nekako ne mogu virovat da Raul i Izumi svaki dan idu u supermarkete, kod kozmetičarke, na plastične operacije, da imaju sto veštita i odjelca ka i mi. To su sve redom neki polu pismeni ljudi koji se nisu makli iz svoga sela ali su nas ovako opremljene i obrazovane pobijedili 2:0; prvi gol za „joie de vivre“ kojeg mi niti u tragovima više nemamo, a drugi gol (to je Raul da- zna se di su najbolji nogometaši ) za dugi život. I tu dolazimo do Zlatnih pravila koje ljudi poštuju a koje smo mi zaboravili. Kaže – umjereno kretanje, vježbanje (a ne ono suludo trčanje dok ti srce ne stane, ili napuhavanje mišića u teretani da ti gornji dio tijela zapinje za svaki štok), smanji kalorije (a ne čipseve i kekse trati), umjereno piti alkohol (ne lokati), imati pozitivan stav prema životu ( a ne stav ništa ne valja), smanjiti stres (tu se misli na onaj stres jurcanja za lovom i po dućanima), pripadati zajednici (a ni susjedima se ne javljamo), obitelj na prvom mjestu (ili si svađen zbog zemlje, il' ti krv piju jer si uspješniji-niko te ne more satrat ka familija)….Zaludu nam laboratoriji i eliksiri. Samo smo tribali slušati i gledati oko sebe. A ne u dućane ići.
I sad nas oni s Brooklynskog mosta zovu da se solidariziramo. Ma mi smo tribali biti, ma što biti, živit na ulici cili život i vikat u sav glas. Ali nismo. Jer štoš vikat kad si sam zakuva a i nema te ko čuti. Zvali smo i mi 90-ih da nam se pridruže u borbi za nepravdu ma bilo ih je nešto sitno na onome trgu na Wall Streetu u majicama na kockice a oni drugi - ekipa u blue suits with Volvos and Ballantiness ( Billy Joel -No Man's Land ) produžila je pognute glave dalje (ipak ljudi idu na tečaj someljera). Takvi smo mi ljudi.
A tribali su ovi s Wall Streeta slušat Michael Douglas-a u istoimenom filmu kad kaže:… It's easy to get in - it's hard to get out...za one koji ne razume engleski….. Za obavijesti o indikacijama i mjerama opreza pitali ste osobnog bankara. Sad je kasno za kajanje.
petak, 09.09.2011.
TURISTIČKI (P)OGLED - NIT' DI IDEN NIT' MI 'KO TRIBA DOĆI
Gledajući malo ove turiste što nam se motaju po gradovima i selima diljem lijepe naše ne mogu se oteti dojmu da su iznevjerili sve postulate putovanja. Ako izuzmemo ratove i misionare (ta vrsta turizma nam je cvjetala devedesetih ali ka i svakog pravog turista prva Oluja potira doma ) ostaje nam hrana iliti spiza. Krenuli bi negdje u prošlosti u susjednu šumu, stepu i sl. po divljač ili bobice. Teško da bi ovo bio dobar razlog današnjih putovanja. Ko je gladan taj bome i ne putuje. Ali to ne znači da ti isti siti putnici ne ostanu na putovanju gladni. Ovi što dolaze kod nas razvili su novu disciplinu grupnog lizanja jednog sladoleda ili porcija friganih kumpira na 4 osobe, jedan iskrižani pomidor na 5 gladnih usta, sok s miljun slamki... I umisto da se najedu oni ostanu gladni. Jel' to ironija današnjih gastro nomada! Jadna im majka. Druga grupa su oni koji imaju još manje para od ovih prvih i oni koji imaju puno para. Ovi prvi sve donesu sa sobom – pa se kupuje samo najnužnije – od njih imamo najviše koristi.Ovi drugi su zanimljiva bića. Dođu u skupim jahtama ili odsjedaju u najskupljim rezortima izolirani ka Hansenova dica. Ne žele se ljudi mišat s domorodcima. Samo se druže s kastinskim pripadnicima istih navika. Hrane se obično hranom paranoične-eko-niskokalorične vrijednosti (sa i bez ph vrijednosti). Pa in sve mora biti lajt, diet, bifidus. Mogli su i doma tako ostat – toćat se u vlastitom bazenu s poznatim prijateljima i jesti spizu prošlu kroz ruke niza kušača. A kad se odluče na avanturu odlaska u razvikani restoran tu se odaju bakanalijama – škampi s čokoladom, kozice u umaku od meda, mus od dagnji….. (Majke ti mile što bi moja baba rekla da čuje za to, neće nam valjda to postati Jelovnik izgubljenog vremena za 100 godina). Pa in slabo dođe pa povraćaju, ali nije to ono rimsko pražnjenje nego čista muka. Pa se odma jave psihijatru (jel' što internista ima s želudcem) da nisu bulimiju dobili pa im on kaže da će im reći nakon uplate od 200$ . Pa oni čekaju i ne jedu dva dana dok im šrink ne pošalje mišljenje. Nakon negativnog odgovora najedu se pa im opet slabo. I tako u krug. Jedini koji neke koristi ima je dr. Phil. Nisam ni ja imuna na te novotarije pa sam par puta nemilo propatila s pustin gastro-perverzijama. Ne znam za njih ali meni takva spiza odma naškodi, zavrne želudac da odma moran uzet protuotrov - pancetu vulgaris i kruva da dođen na svoje. A i ti kuvari bogami ne znaju što bi odsebe. Ja mislin da in je dat da sfrigaju jaje na oko da bi se dobro zamislili. To je što se spize tiče a što se tiče mišanja s nama domaćima to je posebna priča. Kad se i pomišaju to je samo da bi te upilali jer bi se ljudi družili na godišnjen. Ma ajde zbogon od mene. Kom' se druži nek' se druži meni se ne druži. Pušti me u miru. Ne da mi se slušat o tome kako je recesija u Negdjezemskoj, koliko im koštaju kuće i auta, posa izgubija/dobija. Ko mene pita kako mi je. U stvari samo trošimo vrime jedan drugom. Nit' je mene briga kako je njemu nit' njega kako je meni.
Kada okrenemo stvar pa budemo pošteni i promotrimo sebe u ulozi putnika stvar nije bitno drugačija. Isto se trudin jesti autohtone (kako to ozbiljno zvuči sve što nije autohtono je out) gluposti kao da steknem iskustvo a u stvari jedina stečevina mi je gastritis. Tu smo slični ali što se tiče druženja tu sam principijelna. Nešto me ne zanimaju previše. Barem ovi exemplares vulgaris domesticus . Svakom nađem neku zamirku pa mi je bolje mučat.
Ako nisu došli zbog spize valjda su došli zbog širenja vidika (ma što to značilo) i obrazovanja. Pari mi se da ih je većina slipa i gluva. Etimološki turizam ili turist bilo bi kruženje oko centralne točke ili ti ga kretanje u krug. Čini mi se da je to baš pravi opis. Vrte se u krug ka onaj hrčak koji kolo vrti. Di si bija nigdi što si radija ništa. Samo noge bole. A kako i neće. Gledan ih naprave miljun kilometara po ovom našeg bidnom napaćenom gradu.
Na orguljama legnu pa stave uho na one rupe, na pozdravu suncu se valjaju po onim pločama, neznan kako ih ono svitlo ne oslipi. Kad bi ih pitao što te orgulje i taj pozdrav suncu znači ili tko ih je projektirao bojim se da ne bi tako lako odgovora dobili. Glede širenja vidika na našoj rivi mogu dobiti tek proširene zjenice od svitla, nagluhost a bogami i traumu glave kad te bubne u glavu oni svitleći bumerag što ga hitaju po cile noći u zrak. (zbog njih najviše i ne iden u grad). Kad se dobro islikavaju onda pođu u onu nazovi podmornicu koja ih odveze par sto metri duž rive za vidit podmorje. Onaj ko priživi klaustrofobični prostor pričat će. Ako do zraka ikad dođe. Da se razumimo podmornica spada pod obrazovanje – ne ne flora i fauna Jadrana nego kako preživit u malom prostoru bez zraka punom smrdljivih ljudi-čisti survival. Onda se naši dragi turisti umore pa krenu na sladoled. To se liže cilon Kalelargom do Trga. A na Trgu veselje – međunarodne dindrlice. To se pleše zanosnih pogleda, stisnutih usta… Jedino je frka kad je večer jazza onda je malo praznije. A i razumin to, dok oni odsviraju što misle reći moš tri đira podmornicon napravit.
A kad su fešte e to je tek fešta. Hodaš u koloni sitnim, gejša korakom. Na konju si ako je isprid tebe okupana JEDINKA. Miša se miris ljudi, ustajalog zraka i srdela. E srdele, tu sam vas čekala. Ima valjda 100 potencijalnih kandidata za 1 mukte srdelu. Prizor je gori nego na Discoveriju kad lav čupa antilopu.
A kad se maknu iz grada tek onda počnu zvizdarije. Idu kao istraživat planine u kupaćim gaćama i japankama pa zabauljaju na neke litice, padnu u neke škrape i špilje; izgube se u otočkim makijama, popadaju u more…….Pa ih spašavaj.
Tako da zapravo ja i ne znam koji se tu vidik proširi, što se tu posebno nauči. Nema gužvi po crkvama, muzejima, koncertima, predstavama-tu možeš kako oćeš. A što se edukacije tiče ako i nauče par riči hrvatskog ne znam kako bi im poslužilo jer još nisam naišla na kategoriju u životopisima jezik: hrvatski, stupanj: NATUCAM. Nisam sigurna da su naučili niti razliku gambara i škampi da o romaničkim rozetama ni ne govorin. I što je onda smisao. Gledati slike kad se vratiš doma i faliti se svima di si bija. A nema mi ništa dosadnije nego tuđe putopise slušat.
Tako je to otprilike u ove litnje misece u svakom našem gradu, gradiću ili selu na moru. A kad odu mi van ostanemo zaleđeni u prostoru i vremenu, umorni i napaćeni i tako ka Trnoružice čekamo sljedeću sezonu.
Odatle i mit o lijenim Dalmatincima.
I da se ne bi krivo razumili ovo nema veze s ksenofobijom ide mi na živce i kad mi Ante na kavu svrati.
"Of all the gin joints in all the towns in all the world, they walk into mine." reka bi good old Humphrey Bogart u Casablanci – za one koji ne razume engleski- „ Di si mene naša?!“
petak, 13.05.2011.
Susidova mala
Ma čudin se što je to sa susidovom malom. Šesna cura uvik sređena a juče' je trevin s nekin raščupanin repon na vr' glave i nabacanin štracama di se boje tuku. Ne bi da je došla iz prizvizidine a ne iz Dalmacije di svako žensko čeljade pazi na prežencu. I pitan ju mala što je tebi? a ona počme - ka da se špina otvorila. I od toga što je rekla i danas mi srce tuče iako sam dvi lipe Norme od po 100 popila. A što mi je rekla? Ništa što svi ne znaju ali nije ih briga. E pa čujte i vi, ako ništa, da meni bude lakše.
..........a da mora u školi pisati 2 ispita dan prije kraja škole. A onda da mora na neku pripremu za maturu iz matematike. To mi nije bilo jasno jer nisan znala da nema matematike u srednjoj školi.Baš ružno, mogli su ih isto baren malo naučiti u srednjoj školi da ne idu sada. Ali kaže ona meni da nisu te vražje pripreme samo iz matematike nego i iz hrvackog, neke vražje kemije, biologije (ovo mi je nećak pomoga napisat) i još iz čuda toga, nisan sve popantila. Mislin se ja tako kako se ta škola prominila od prije, svih predmeta koji su prije bili sada nema, ali kaže ona da ima ali da je komplicirano za objasnit. Nije mi jasno što je komplicirano ima li ih ili ih nema. Nije važno, tanto na pripreme idu. A biće da sad imaju nove predmete, bolje da ne pomislin kakve. A posli da mora učiti neke zgrade za maturu. Kakve zgrade pitan ju ja. A ona kaže da mora crtati jerbo ima prijemni na fakultetu di mora crtati. (kaže da je to falkutet za zgrade činiti - biće da je to ka onaj što je onu veliku na Branimira napravija - što kad stojiš ispri' nje misliš da će ti na glavu pasti ono pusto crno staklo - triba to znati dobro je mala izabrala). A kad, jadna ti je, završi sve te pripreme, ima prijemne ispite. Meni je susida Mare rekla da dica sad polažu tu maturu a da nema prijemnog. Biće da Mare nije dobro čula (iako ne bi priznala ni Bogu da ne čuje dobro). I pitan ju ja a kad ti je taj prijemni. A ona će meni da ima 5-6 ispita polagat u Zagrebu. Mora ostat tamo cilu šetemanu i potrošit materinu plaću. Opet mi nije bilo jasno što se polaže - a ona mi kaže da mora polagati test intelektualnih sposobnosti -(to mi je na papir napisala) - koliko je pametna to znači. Pa mogli su mene nazvat rekla bi in ja da je mala pripametna. Ali nije mi jasno kako oni to mire. Nije pamet u kilima da je na vagu staviš. I što kad ti nađu da nisi baš pripametan? A ništa, onda ne možeš na fakultet. Pa onda bi bilo bolje da tu pamet mire kad su dica mala pa da se zaposle s 5-6 godina, a ne potrošit puste šolde na njihovu školu. A pitan ju ja što još mora polagat? Neke ispite iz ingleskog - ni to nisan znala da ni ingleski više u školi nema. Ali izgleda da ja puno toga ne znan. Ono što vidin i znan je da je moja mala susidica zamantana. Još ako joj oni reču da nije baš pripametna, ne znan što će biti. Najviše san zato i popila Lipu Normu. Muka mi je od svega. Jest da pola ne razumin ali i ovo malo mi je dosta. Tu neko nekog čini ludin.
Bila bi ja nju još nešto pitala nego mi dođe Mare sva zajapurena da su jon cilu penziju čapali jerbo nije platila televiziju prošli misec. Ma ko ti je penziju ukra jadna ti majka? Da neka Fina. Nije neko ime što ga čuješ svaki dan ali učiš se dok si živ. Pa oće ti ta Fina vratiti penziju, valjda oće kaže ona ali triba ići kod nje. A di živi ta Fina, da joj ja odem reći dvi-tri kako je sram nije i što ona s televizijon ima. I reći ću joj da Mare i ja, otkad nema Šeherezade, televiziju više i ne gledamo. A Mare me sluša i plače. Ne plači Mare, k vragu i ta gospođa Fina i televizija i ko mi je na glavu stavija. (Ajme majko strefit će me). Taman kad san Maru primirila malo evo nan u susret gobavog susida Stipe. Nije Stipe uvik gobav bija. Nešto ga leđa strefila pa iša u bolnicu ali bogami nisu ga zdricali. A što te nisu ispravili Stipe? A da mora čekat 3 miseca nešto od dva slova u bolnici da bi vidili što mu je i tek onda će ga počet ličit. A što ćeš u međuvremenu jadna ti majka? A plakat što ću! odbrusi gobavi Stipe i ode. Ko da sam mu ja kriva što je gobav. A nije ni prije lipši bija, aj k'vragu i ti tvoja dva slova.
Ona susidica mi još nije iz glave izašla a već me i ovi dvoje bacili u tešku depresiju. Najteže mi je zbog nje kršne od 20 kili. Još da na mladima svit ostaje. Ako je tako onda ću ja ovaj moj odnit u grob a ne da ga ovako imberlanog njoj jadnoj ostavljan.
Srića da mi Ezel još malo počinje pa ću ja to sve zaboravit. Ne zna ona kuja Fina da ja i Mare Ezela gledamo. Eto joj ga na.
nedjelja, 04.11.2007.
NEW SHOES
Mali Paolo Nutini - Škot s talijanskim srcem i soul sensibilitetom a i liči na moju kćer. Uživajte u mojim "novim cipelama"
ponedjeljak, 01.10.2007.
BLAGOSLOV KURAŽA
U prostoru zadarskog Arsenala sinoć je održana humanitarna koncertna večer posvećena nastradalim vatrogascima na otoku Kornatu.
Jedinstveni prostor ugostio je orkestar klapa i izvođača ujedinjenih u cilju davanja malog doprinosa sjećanju na poginule vatrogasce. Skromnim novčanim doprinosom nekako smo umirili savjest da smo barem nešto učinili. Zauzvrat dobili dva sata uživanja u glazbi klapa, izvođača i pjesnika.
Klapa Ultima iz Murtera izvela pjesmu Blagoslov kuraža Davora Jurage.
OD TISNA DO BORAJE
MASLINE IZGUBILE SU DICU;
I U ŠKRAPE, I U POJE
UVUKA SE PIZ NEVOJE,
DI JE BOG DAROVA
NALIŠJE ŠTA JE IMA…
VI STE KURNAT KRUNILI,
ONIM, ŠTO JE SAMO NEKIM DA,
BLAGOSLOVOM KURAŽA.
TRAG TIMUNA ISPOD MOSTA,
I BONACA KURNATSKA
ZABOLIT ĆE USPOMENE,
I BITI ZA VAS MOLITVA
Klapa Ultima pravo mi je otkriće. Momci predivno pjevaju (dva tenora).
Klapa Cambi superiorna, zvuče vrlo snažno. «Novi (ricavi) tenor» neizbježno se uspoređuje sa Špirom.
Hari Rončević odličan i uvijek kad ga čujem podsjetim se da moram kupiti njegov CD.
Meri Cetinić dama koja dobro pjeva.
Glazba je zvonka radost, a sinoć bila je to elegija tuge koja zvoni. Svima nama.
ponedjeljak, 24.09.2007.
TUĐA POSLA
Iako je tek počela jesen a u stvari je ljeto ja se spremam za zimu.
Moja mala ekipa sprema se za skijanje. Tako smo i lani na vrijeme počeli tražiti zgodnu destinaciju. I jedva je rezervirali u rujnu.
Prošlu godinu smo se relativno brzo dogovorili. Išli u Katschberg u Austriju. Izvanredna destinacija za one s klincima, sve je blizu, staze za klince i odrasle odlične, zabave ima, hoteli ugodni, cosy. Očekuješ kad se uputiš u virtualnu komunikaciju s hotelima u inozemstvu da će to ići kao po loju. Ali nije baš tako. Pošalješ mail, pa ti na jedvite engleskom odgovore nešto iz čega skužiš da te pola nisu razumjeli. Pa to malo pojednostaviš i skuže oni to brzo čim ubaciš čarobnu riječ payment. Dogovorili se nakon tjedan dana prepiske.
Dođeš u hotel koji vodi obitelj, tata, mama i dvije kćeri. Isti obitelj moga Šime u mojem selu. Ljudi gorštaci koji nisu baš svjesni što ih je zadesilo. Imali na tom brdu kuću od davnina koju im je ostavio otac a ono došo turizam. Snalaze se oni nekako, hotel je čist, uredan, zakonski korektan ali ipak fali tu austrijske kulture i ljubaznosti. Onu koju bi svi trebali imati a Austrijancima je imanentna. Znate na kakvu kulturu mislim ..dobro jutro, dobar dan, laku noć…piće dobrodošlice i takve stvari. Nama u sobi nije radio fen pa smo otišli na recepciju i dobili ispravan. Prilikom odjavljivanja su nam tražili da vratimo taj ispravni fen na recepciju inače se nećemo moći odjaviti! S obzirom da su klinci bili na bazenu svaki dan žalili su nam se da nam djeca vade zemlju iz pitara na bazenu i bacaju je u bazen. Nikada nam djeca nisu bila na bazenu bez nadzora a i previše su odgojena da bi to uopće radili. Znali smo i tko to radi, mali Austrijanac. Cijelo vrijeme boravka bili u hotelu i neki domaći koji bi se toliko napili da su dobacivali, padali, derali se. Nitko od vlasnika nije našao za shodno barem se ispričati za neugodnosti. Ukratko ljudi koji su zaradili nešto novca zahvaljujući mjestu na kojem se nalaze ali pri tome nisu upisali niti neki tečaj o turizmu.
Izuzev tog snobovskog pogleda neugledne domaćice, domaćina sa zaliscima i neuglednih kćeri koje vode posao a govore oberštajersku verziju njemačkog jezika Katschberg je predivan. Sve je na ruku, slatko, opuštajuće, zimski pulsirajuće. U periodu kada smo mi tamo bili u svim hotelima je bilo zasigurno preko 80% Hrvata. Ali smo svejedno stalno slušali onu bljak austrijsku pop muziku uz hit Sieben Sünden-7 grijeha. Sve riječi smo naučili napamet. Valjda je planina previše izdvojena da bi mogli ubaciti pokoju anglosaksonsku, Falca, Nenu Kerner, Scorpionse bilo što prepoznatljivo što bi ti bokove zanjihalo.
Jedina svijetla točka bili su, pogađate, učitelji skijanja. Dođem u agenciju i tražim par privatnih sati za Jo. Iza tete za pultom slike učitelja. Jedan mi odmah privuče pažnju, tamnoputi, zalizane kose – latino Rene. I pitam ja da li znaju tko će joj biti a ona će Rene. Ma dajte, jel' dobar? Natürlich jedan od najboljih. Ti ćeš mi reći ko da ja ne vidim da je najbolji. Pretpostavljate da je na 999 od 1000 slika sa skijanja bio glavni lik Rene. Mali je predivan, sve smo se slikale (mame) s njim. Otrpio čovjek što će s nama. Jo je vikala da je sramotim kad sam ga tražila da se slika s nama.
I tako je to bilo u Katcshbergu kojeg toplo preporučam.
Ove godine unatoč i usprkos gore navedenom ponovno pošaljemo upit, kad ono hladni tuš. Digli cijene za 40%. Ne buš nas….
S obzirom da smo uglavnom pušači ne možeš u Italiju, Sloveniju – opet ostaje Austrija. I počne prepiska s ostalim destinacijama. Brdo mailova. I napokon nađemo mi sve što nam treba po pristojnoj cijeni u Semmeringu. Hotel velik, pretpostavljaš da imaju puno iskustva. Pošaljem im sve, datume, što želimo, sve u detalje. A oni vrate kao ponude s lanjskim datumima, smještaj naveden na način da ne znaš dal' su ti rezervirali podrum pored kuglane ili sobe. Vratim i kažem da sve to isprave. Opet oni prepišu šprancu od lani i dodaju nove datume. Pa im ja opet vratim i pitam za rezervaciju i plaćanje. A oni će meni da 50% treba platiti. 50% u 9. mjesecu. Pa ne znam ni di ću sutra biti a ne pomagat Austrijance u rujnu da bi iskoristio uslugu u siječnju. Pa se bunim. Pa oni da ne treba platiti odmah nego u 12.mjesecu. Pa opet ja da to stave u ponudu…….Da skratim bilo je ukupno 45 mailova između mene i izvjesne Sabine dok nismo došli do ponude koja je sadržavala broj, datum, točno ime, točnu naznaku sigurnosti rezervacije……. Da ne povjeruješ. Sad će Day ko pametna sve to isprintati i gurnuti joj pod nos ako mi da išta lošije nego što je u papirima.
A svi smo brzi na kritici vlastitih turističkih radnika. Ma bolji je moj Šime i Anka nego svi ti Sigismundi i Sabine. Barem goste ponude rakijicom i suhim smokvama.
Nije na odmet reći da od nas 8 odraslih samo dvoje skija i to rijetko. Klinci skijaju. Do kuda ide roditeljska ljubav i žrtva. Uz kuhano vino.
ponedjeljak, 17.09.2007.
NAŠA POSLA
Evo kako je to ispalo. Ne samo što smo farbale, nego je htjela da joj ogledalo bude na pola. A ovu otpalu žbuku i ostatke ljubičaste trake zanemarite. Da sam malo aparat zarotirala na lijevo vidio bi se i jedan uradak.Levantice:)
U ovoj našoj državi svi misle da mogu raditi sve. Pa tako smo svi pomalo renesansna bića koja se razumiju u sve. Samo što je i renesansno znanje bilo nešto manje no što je danas. A čak da i je, malo je Leonarda da Vincija danas. Oni rijetki bave se uglavnom strukom i razvijaju je do savršenstva. Ali ne, mi to ne priznajemo pa mislimo da možemo biti i inženjeri i umjetnici.
Tako da se danas od muškarca traži da osim što se bavi poslom za koji je osposobljen mijenja sifone po kući, stavlja parket, farba, već samim otvaranjem haube dijagnosticira kvar na automobilu, popravlja lampe, rolete ……. Ništa manji izazovi nisu ni za žene. I kuharica i spremačica i švelja i slastičarka i ispunjava poreznu prijavu…..opet uz posao za koji je osposobljena. Tako sam se i ja Leonarda upetljala u zamku i krenula grlom u jagode, tj. u balancane (patlidžane). Zašto balancane – zato jer su ljubičaste.
Dakle ovaj vikend bilo je na redu farbanje. Jo željela dva zida svoje sobe ofarbati u ljubičastu-tamno ljubičastu boju. Dva zida-pis ov kejk. Ljubičasto-easy like Sunday morning. E je ti vraga.
Idealistički ćemo Jo i ja farbati, upaliti glazbu, zezati se. Quality time together plus ćemo napraviti neku korist.
Kupila farbu, tip maše glavom. To vam je gospođo jako tamno, trebat će vam tri ruke. Ma samo ti daj. Muž se ne petlja. Smatra to «našom» stvari. Pa se neće petljati a vidim da mu je već pun kufer našeg farbanja a nismo još ni počele. Taktički igrajući na njegovu visinu i spretnost kažem ja da nam one trake zalijepi po rubovima i ništa više, u stvari samo da nam farbu razrijedi, donese pinele i rodule iz garaže..e da, imaš li onu plastiku za po podu i trebalo bi police skinuti. Bez riječi sve napravi i makne se.
Krene akcija. Boja ljubičasta da crnja ne može biti. Upalile muziku, strateški se rasporedile i lijepo ofarbale. Give me five. Kad je stvaralački zanos nanošenja boje prošao malo smo se ogledale oko sebe i sebe. Sve ljubičasto, točkice, flekice, nanosi, prolivena pitura. Sve iskapano, po najlonu, šalterima (a baš smo pazile), roba i papuče za bacit, vrata…..Kosa, ruke, noge. I sve je bilo dobro dok smo se držale ljubičastog kaveza ali kad smo se razmilile po kući čekajući da se boja osuši po kući, tragovi su vodili u kupatilo, kuhinju…….Vratimo se u sobu a ono fleke po zidu, sve nijanse ljubičaste, svaki potez pinelom se vidi.
A ništa valja čekati sutra. Pranje pinela i rodula, kada sva ljubičasta pa je drljaj, pa sebe peri s onom žičicom pa kosa se zastupala, pa kapaš po kući….kažin ljudi moji. Ali ne smijem ništa reć jer sam pristala na sve to i anke sama odradila tako traljavo.
Dan poslije. Boja na zidu još gore poflekana. Muž prelazi iz faze šutnje br.1 u fazu šutnje br.2 koja je puno gora, ta faza idu uz izraz lica-majke ti mile što ste napravile. Pije se jutarnja kava a on bez riječi odlazi i farba sam. Ja se pravim da nisam vidjela kud odlazi, ne odlazim provjeravati jer sam još pospana pa kao ne vidim dobro. Kad je sve gotovo slavodobitno mi kaže-sve ste ofarbale pa možeš počet čistit ako misliš ići leći večeras….A ti si ofarbao?-to se ja kao iznenadim, sunem Jo u rebra pa i ona ponovi isto trepćući (onako plava može to još bolje izvesti nego ja).
E sad treba kao čistiti. Idem najprije one trake skidat a kako ja traku povučem na mjestima se odlijepi bijela pitura sa stropa i padne mi u oči. Na jedvite jade skinem sve to i počne ribanje poda, vrata ……oči bole što od piture što od mirisa, desna se ruka ukočila, noge klecaju, o živcima da ne govorim. Nešto oko 20 (uz kraće prekide) sve biva gotovo. Opet ista procedura od sinoć, pranje pinela, kade, rastupavanje kose. I kad misliš da je baš sve gotovo nađeš pituru na nemogućim mjestima po kući, udaljenim od mjesta zločina i do 10 metara. To je ono što sam našla ali pretpostavljam da će se boja nalaziti još neko vrijeme.
Iscrpljena i ljuta ali i sretna što je sve gotovo i što je u konačnici ispalo jako dobro. Samo me muči što reći što si radio za vikend da te netko pita. Igrala sam se s Jo, farbala sam s Jo, čistila sam kuću ili gledala sam muža kako farba.
Što mi ne bi bilo bolje da sam lipo ovaj vikend otišla u vikendicu i uživala u babljem ljetu dok ga još ima, i isto se quality zezala s Jo a lijepo platila čovjeku koji je išao u školu za pitura i vratila se kao gospođa u čisti stan. Ali ne, ja to mogu. Ali očito je da ne mogu, ne tako dobro i stručno kao profesionalac. Zato oni i postoje.
Još neko vrijeme ne želim čuti ni za Purple Rain ni Deep Purple ni za balancane ni za ljubičice ni za lavandu ni za šljive za išta ljubičasto što postoji.
Na simboličkom nivou značenja ljubičaste boje mislim da smo ispunile misiju – čarobnjaštvo – fakat smo čarobnjački pretvorile bijele površine savršeno ofarbanog zida u balancana platna, pokora – ono čišćenje bila je dovoljna pokora (plus puknuta kapilara u oku, zastupana kosa i muskul fiber), strpljenje – ispunjenje unutar izreke strpljen-spašen i umjetnost – pa što se sve naziva umjetnošću danas moglo bi i ovo proći.
petak, 14.09.2007.
UGODAN VIKEND
Barefoot like Cesaria Evora singing like Janis Joplin
